Прва фаза студије била је фокусирана на одабир мономера који би деловао као градивни блок за полимерну смолу. Мономер је морао да буде УВ-отврдљив, да има релативно кратко време очвршћавања и да покаже пожељна механичка својства погодна за примену са већим напрезањем. Тим, након тестирања три потенцијална кандидата, на крају се одлучио на 2-хидроксиетил метакрилат (назваћемо га само ХЕМА).
Једном када је мономер био закључан, истраживачи су кренули да пронађу оптималну концентрацију фотоиницијатора заједно са одговарајућим агенсом за дување за упаривање ХЕМА. Две врсте фотоиницијатора су тестиране на њихову спремност да се лече под стандардним 405нм УВ светлима која се обично налазе у већини СЛА система. Фотоиницијатори су комбиновани у односу 1:1 и помешани са 5% тежинских за најоптималнији резултат. Средство за дување – које би се користило да олакша ширење ХЕМА-ине ћелијске структуре, што је резултирало 'пеном' – било је мало теже пронаћи. Многи од тестираних агенаса су били нерастворљиви или их је било тешко стабилизовати, али се тим коначно одлучио на нетрадиционално средство за дување које се обично користи са полимерима сличним полистирену.
Сложена мешавина састојака је коришћена за формулисање коначне фотополимерне смоле и тим је почео да ради на 3Д штампању неколико не тако сложених ЦАД дизајна. Модели су 3Д штампани на Аницубиц Пхотон-у у скали 1к и загревани на 200°Ц до десет минута. Топлота је разложила агенс за дување, активирајући дејство пене смоле и проширујући величину модела. Упоређујући димензије пре и после експанзије, истраживачи су израчунали запреминска проширења до 4000% (40к), потискујући 3Д штампане моделе преко ограничења димензија Пхотон плоче за израду. Истраживачи верују да би се ова технологија могла користити за лаке апликације као што су аеропрофили или помоћна средства за узгону због изузетно ниске густине експандираног материјала.
Време поста: 30.09.2024
